|
::Dok čitaš u sabah sa šejtanom:: Name::shejtan From::Iza vrata
::O meni:: View my complete profile
::Prethodni unosi::
::Arhiva:: januar 2009 novembar 2008 oktobar 2008 septembar 2008 avgust 2008 jul 2008 jun 2008 maj 2008 april 2008 mart 2008 februar 2008 januar 2008 decembar 2007 novembar 2007 oktobar 2007 septembar 2007 avgust 2007 jul 2007 jun 2007 maj 2007 april 2007
::Ne pročitati ih, znači biti na gubitku!::
::Rječnik manje poznatih termiTa:: sabah - zora šejtan - đavo sutlijaš - slatko jelo od riže i mlijeka handriti - grubo i neadekvatno postupati (vidjeti pod trkeljisati, maltretirati) rahmetli - pokojni sevdah - stanje kad "letiš" hava - vazduh džehenem - pakao
::Krivci za dizajn:: Template By Caz Imageshack Graphic Used A kod malo čačk'o i ja ;)
::Šejtanova sportska strana::
::Extra:: Citati Domaći Domaći Emocija Impresije Kukumavčenje Kukumavčenje MojBlog Muzika Palamuđenje Palamuđenje Svaštara Svaštara Vrisak
| Dok čitaš u sabah sa šejtanom | ||
ned - 29.04.2007Ufff, domaće nisam volio ni u osnovnoj, a sad ih tek „obožavam“, mrmlj, gunđ, pfaf, šmrhlj.. Kad ono, međutim, žuta Džidža zaključi svoju retrospektivu jednom bezazlenom prozivkom, tjerajući me da počnem da kopam po nekim uspomenama i to onim najžućim (ne znam da li to ima veze sa bojom njenog bloga, mnjah)...Pa hajde da počnem da se sjećam (Dži, ne ljuti se ako ovo nije ono što si očekivala): - Lim – Jednom u trenutku dokolice sam pokušao da izračunam koliko sam vremena proveo u njemu i zaključio da sam u njemu za cijeli svoj život proveo oko godinu dana. Dobro je da mi nisu izrasle kožice između prstiju. A pored njega uz vatricu, krompire, pečene kukuruze (kradene iz komšijskih bašti, naravno) da i ne govorim. Sad mi mnogo nedostaje, u toku godine ja moram naći uvijek malo vremena od obaveza, da se bar jednom okupam u njemu. Nije bilo topole, vrbe, hrasta, mosta, kamena sa koga nisam skakao, jednom sam uspio i da ga preronim (eh, moje sreće i ponosa tad, srce je htjelo da mi iskoči iz grudi), spuštanja čamcima, dušecima, gumama, improvizovanim splavovima. Jednom sam se spuštao oko 10km na šlaufu (guma od traktora ili kamiona), otprilike oko 2 sata sam bio neprestano u vodi, posle toga nisam mogao da stojim na nogama, dobrih pola sata sam se tresao od zime, a napolju je bilo 35 stepeni!!! Što je najgore, da su mi tog trenutka predložili da idem opet, skočio bih i krenuo u roku odma’! :) Jedan od nick-ova koje ponekad koristim na forumima ili mesendžerima je i Limski konj! - Moj deda rahmetli - Divno biće iz tih dana: sjećam se njegovih priča, koje je samo meni uveče pričao (kasnije sam skontao da su mnoge izmišljene, iako ih je pričao u prvom licu jednine, ali zar je bitno), vodio me gdje god bi išao, zvao me da mu kao pomažem nešto (suštinski sam mu samo smetao i vrzmao se oko nogu), nikad nije povisio glas na mene, tepao mi samo sebi svojstvenim imenima. Kasnije kad sam porastao i počeo da pušim, nikako nisam imao srca ga odbijem kad me ponudi cigarom (a pušio je duvan i to onaj najgori od koga u plućima osjećaš tonu katrana, a posle jedne cigare smrdiš na dim i pušnicu i posle 3 kupanja). Zadnji put sam pustio suzu kad je on umro... - Danijela – Imao sam 5, 6 godina, ona isto toliko. Prelijepa duga ravna smeđa kosa, oči krupne kao bademi, mnoogooooo mi se sviđala! Dugo sam je posmatrao i razmišljao o njoj i jednom sam joj prišao i jednostavno je pitao: „Hoćeš li ti da budeš moja cura?“ „Neću!“ „Dobro, ali, svejedno, ja te moram poljubiti!“ I ukrao sam joj taj jedan poljubac sa obraza, bila je iznenađena i pobjegla je. Ja sam se okrenuo i nastavio dalje. Posle sam je nekoliko puta sretao u prolazu, držala je mamu za ruku i bacala neke zagonetne poglede na mene. Ja sam bio zbunjen, razmišljajući što me sad tako gledaš, lijepo si rekla da nećeš. Posle dugo godina sam naučio da žene ne kažu uvijek ono što misle ili žele... - Moj prvi rođendan - Ovoga se ne sjećam, ali mi pričaju, a postoje i slike kao dokaz. Na mom prvom rođendanu je bilo 19 osoba ženskog pola, različite dobi, svojstva i razloga što su tu došle! Jebote, pravi harem! Hehe, kad se sjetim sad ovoga, nešto kontam, pa to bi valjalo ponoviti i uvesti kao praksu za svaki naredni! :))))) - Brat – Klinci se igraju na selu, ja imam 5 godina, jurimo se, ubijamo vrijeme. Naravno, fiziološke potrebe i dalje postoje, u livadi nema WC-a, već je kompletno to prostranstvo dušu dalo za to. Pošto je muška ekipa svuda okolo, ja sam na nekom brežuljku, idealno mjesto za pražnjenje bešike. I u toku procesa, ostali klinci su nastavili sa jurnjavom, kad do tada nepoznati crni dječak, moje dobi, prođe pored mene, ne vidi on mene, ne vidim ja njega, ja na brijegu, on ispod i neminovno je uletio u djelić žutog mlaza. Nastala je tad mala frka, guranje, ružnije riječi, prevazišlo se to nekako. Počeli smo posle da se družimo, sve češće i češće, i više i više, rasli smo zajedno. U jednom trenutku, neke stvari smo jako jednostavno riješili: „Slušaj ti mene, ja sam jedinac, ti si jedinac, od danas si ti moj brat!“ I tako ja dobih brata, koga sam uvijek želio. I tada, a i sada, kad hoću nešto da kažem i uzmem vazduh, čujem njega kako upravo to govori ili taman počnem nešto da pričam, kad dobijem šljagu po glavi i čujem: „Magarac jedan, ne uzimaj mi riječi iz usta!“ Kod nekih curica smo prolazili i kao blizanci (ličili smo prilično), tad nam je to bila do jaja fora. 5 godina rata u Bosni i apsolutnog neviđanja nisu uzeli ništa od našeg odnosa i osjećaja jedan za drugog, samo smo nastavili tamo gdje smo prekinuti. Sada je oženjen, ima preslatkog sinčića i vazda se ljuti na mene što i on nema bratića, „da djeca istovremeno rastu“! I onda ja dolazim do sledećeg zaključka: Na početku, prvo se popišaš po nekome i ako to prevaziđete, dobio si prijatelja za cijeli život! :))) - Tetke – Moja mama je najstarija i mene je rodila prilično mlada. Imala je 4 mlađe sestre, od kojih su najmlađe bile još u osnovnoj. I ja sam rastao uz njih. Učile me da gledam na sat, da čitam, pišem, brojim, vodile me u školu sa sobom, prisustvao sam mnogim časovima sa 3-4 godine, bio atrakcija tamo. Okružen tolikom ljubavi nikad ih nisam gledao kao tetke, pa ni danas. To su moje starije sestre, koje su mi pričale svoje tajne, probleme sa momcima, ja sam se njima povjeravao, njima prvo priznavao šejtanluke, za njih krao cigarete od majke, one posle mene krile od svih kad sam ja propušio...Iako danas imaju svoje porodice, i dalje su mi sigurna i stabilna podrška u životu, ako ničim drugim, onda razumnim, iskusnim savjetom. - Prva veća tuča – Sredina maja, Titova štafeta dolazi u rodni grad (sjećate se toga? :)) ), sve je praznično i euforično, na stadionu već pola grada. Ja imam 8 godina, vuku se neka neprijateljstva mog i susjednog odjeljenja, sve je dogovoreno, tuča pored Lima, kad dođe štafeta i svi budu zauzeti proslavom. Od gomile napaljenih dječačića i sa jedne i sa druge strane, mnogo djevojčica koje „navijaju“, izdvajamo se ja i On, dva najratobornija prcopijevca. On važi za „facu“, jakog i zajebanog momka, ja ništa posebno. Sam ishod borbe mogu da okarakterišem kao neriješen, ja dobio dva, tri udarca (jedan u nos), On jedan, dva i ubacivanje u Lim, dok nas nisu razdvojili. Pogledi drugara i djevojčica su me ispunili ponosom, nisam se obrukao i ispao papak. Naravno, majka je saznala za sve posle 3 ipo milisekunde, kad sam došao kući imao sam predavanje kako to nije lijepo („Pobogu, moj sin jedinac se tuče!“), posle njeni odlasci u školu, istraživanje kod učiteljica, direktora, kukumavčenje. Pogledi svih su se promjenili, sad su bili tipa „idi sakrij se pod maminu suknju!“ To je bio horor period, sve dok se nije požalila stricu, koji joj je samo rekao „Šta je tebi, da li si normalna? Pa i otac mu se tukao, nek ne da na sebe, muško je!“ Kako sam mu bio zahvalan, posle toga nije više prebrzo zaključivala i za sve bitnije stvari koje su mi se dešavale, uključujući i pubertet, se savjetovala sa njim. - Putujući vrtić „Poletarac“ – Dok nisam pošao u školu, živjeli smo na selu. Vrtić iz grada je imao jedan prelijepi šareni autobus sa vaspitačicom Mirom i kompletnom opremom jedne sobice u normalnom vrtiću, nazvan putujući vrtić „Poletarac“, koji je obilazio okolna sela nekoliko puta sedmično. Kod nas je dolazio utorkom i četvrtkom od 11 do 1 popodne. Nisam mogao iščekati kada će doći. Utorkom kada ode, nekako sam i mogao da se smirim, za 2 dana je opet tu, ali četvrtkom posle 1h, ja sam bio neutješan! Tek je za 5 dana tu!!! :(( I danas kad sretnem Miru u gradu, uvijek se raznježim i slatko ispričam sa njom. Izgleda i ona, valjda sam bio dobro dijete... - Bijelo dugme – Ni ovoga se ne sjećam, pričali su mi. Nisam se nikako mogao uspavati bez velike dreke i plača. Pjevali su mi, pričali, ostavljali me samog, ljuljali, ništa. Kažu da sam urlao k’o lud, tresao nogicama i razvaljivao pelene (tad nije bilo Pampers-a). Neko je jednom slučajno pustio tada aktuelnu prvu ploču „Bijelog dugmeta“ i onda se desila nevjerovatna promjena (Erik je postao Bananamen! :))) ), jer sam se utišao iz momenta, pogledom tražio odakle dolazi zvuk i posle nekog vremena zaspao. Kako tad, tako i svaki naredni put. Dobitna kombinacija! Kasnije sam ih mnogo volio, sakupio sve njihove ploče (što nije bilo lako), dok nisam čuo i mnoge druge stvari i shvatio da je Brega samo jedan plagijator. Kraj te epohe je bio na Hipodromu prije 2 godine, kad sam izašao prilično zgrožen sa koncerta. Ali Brega je bar u tom periodu uradio mnogo za mene (ili moju okolinu, kako god). Ufff... ne mogu više, mislim da je ovo dovoljno „trauma“ iz djetinjstva za jedan post. I da shvatite da nisam bio „sistematski uništavan od strane idiota“, već da sam imao srećno i lijepo djetinjstvo. Uništavanje je došlo kasnije, ali tada sam već umio sam da se branim... Osvanulo by shejtan u 29. april 2007 18:06:00 | 11 šejtančić(a) sre - 25.04.2007Ne želim ovdje da se prosipam nešto kao u fazonu ja nikad ne lažem i nikad nisam slagao! Naravno da jesam i naravno da se ne ponosim time. Ono što me bar malo tješi i čuva mi mrvu dostojanstva u sopstvenim očima je to da sam tome pribjegavao u krajnjoj nuždi ili pak zbog drugih, odnosno da na taj način zaštitim druge (ne uvijek naravno, nekad sam taj „drugi“ bio i ja). I da toga bude jako, jako malo. I mislim da sam uspio u tome. Ali nije to poenta ove priče.Poenta je da sam uvijek i kada otkrijem da ljudi lažu (mene ili druge, nebitno), pokušavao da shvatim šta je razlog. I ako prokljuvim razlog i ukapiram poentu, onda je u redu, možda i uspijem da ga opravdam. Međutim, ako tad ili tokom vremena, shvatim da je laž besmislena i bez ikakve koristi (pa čak i lične za tvorca laži), ja se pravo zbunim. Logika mi počne blinkati „red alert, red alert“ i onda mi se sve male sive ćelije počnu pušiti od brzine elektro impulsa kroz njih. Tek tad ništa ne kapiram. Neko objašnjenje tipa to mu/joj je u prirodi ili krvi me apsolutno ne zadovoljava. To mu/joj je patološki, takođe! Pa šta je onda koji kbiiiiiiip? Priča koja me potakla je sledeća: koleginica s posla našla bolji posao, po svemu, plati, uslovima rada, imenu firme, mogućnosti napredovanja i usavršavanja, dakle što bi rekli upala joj sjekira u med! U staroj firmi, u kojoj je bila na odgovornoj poziciji, je još dvije nedjelje, a atmosfera u istoj se baš i ne može pohvaliti pozitivizmom i optimizmom! Dobila je zabranu od „glavnog i odgovornog“ da priča bilo šta o tome, dok On ne smisli šta će reći (treba li napomenuti da je on bio skroz iznenađen njenom odlukom, te mu je trebalo vremena da razmisli). I šta se dešava: jednom iz firme (u istom rangu kao i pomenuta koleginica) je rekao da je ona ustvari trudna i On misleći na nju, našao joj je bolje mjesto gdje će kao žena biti bolje socijalno, zdravstveno i „stresno“ zaštićena!?!?!? Drugoj koleginici (takođe istog ranga) reče čo’ek da on nju jako dugo posmatra i da je primjetio da ona ima jako mnogo privatnih, porodičnih problema, da joj roditelji nisu najboljeg zdravlja i da je ona zbog toga psihički odsutna i da je to razlog što ide, jer ne može da pruži najbolje od sebe u teškim vremenima za firmu koja dolaze!?!?!?! Trećem liku je rekao da je shvatio da ona nije najbolje rješenje za to mjesto na kome je bila i da je ustvari najbolje što ide!?!?!? Naravno, kad su se priče pomiješale i razmjenile, svi smo se skupa smijali u nevjerici!!! A ja ne mogu da se otmem onome što me muči cijeli dan: ZAŠTO????? Osvanulo by shejtan u 25. april 2007 23:19:00 | 11 šejtančić(a) uto - 24.04.2007XXI vijek! Daljina više ne postoji. Uz web kameru i MSN i/ili Skype, možeš da pričaš sa bilo kim na cijelom svijetu! Sky is the final frontier! A pored toga, dobri „stari“ e-mail, SMS, MMS sasvim pristojno rade posao, čisto da ostaneš u kontaktu sa dragim i svim drugim osobama sa kojim iz raznoraznih razloga treba da budeš u kontaktu. I to je naoko super! Strava! Ispričaš se sa za sve pare i imaš utisak da je sve u redu!A u stvari mnogo toga nije u redu! U vremenu hiper komunikacije stepen nerazumijevanja dostiže enormne razmjere. Kao da smo zaboravili da su oči ogledalo duše i da u komunikaciji sa ljudima nekad nije bitno šta govore, već kako to govore, kakav im je govor tijela, pokret (uh, kako sam na ovo padao kod žena), da li se znoje, da li su nasmijani i NAJBITNIJE, da li se to što govore slaže sa izrazom očiju! U svim gore navedenim načinima komunikacije nema emocija. Ili ako ih ima, one mogu biti različite od onoga što se pročita. Lično sam nekad potrošio redove i redove teksta da objasnim šta sam TAČNO mislio „određenom“ rečenicom, koja je bila u kontekstu cijele priče i možda poslužila da se našalim na svoj ili račun sagovornika, nebitno. Nešto što u normalnoj komunikaciji ne bi bilo ni primjećeno. Odnosno bilo bi shvaćeno pravilno! A da ne pričam kad posle tako nekog savršenog „razumijevanja“, potrošim sat vremena kopajući po history-ju gledajući svaku rečenicu i onda pokušavajući da „sporne“ dijelove teksta protumačim na nekoliko raznih načina i da shvatim koji od tih je najgori, odnosno koji ostavlja najnegativnije posljedice! Pa, jebiga, brate...Nešto me mrzi! Hajde da se vidimo, pa ti uz kafu sve lijepo objasnim, pojasnim, rastumačim, fiksirajući tvoje oči mojima i onda nema šanse da bilo šta shvatiš pogrešno. A do tada, zadovolji svoju radoznalost i strepnju na neki drugi način! A ne želim da pričam o nekim vezama koje egzistiraju na ovaj način!!! Pa, jebote... Ne znam da li bih to mogao. Mislim, znam! Ne bih! Nema šanse! Odnos dvoje ljudi je i ovako dovoljno kompleksan i sadržajan, ne treba unositi još i dodatne otežavajuće okolnosti u sve to. Bar, meni to ne treba... Preseljenje i fizičko spajanje mi mnogo bolje leži. Da li se neko od vas sjeća kad je poslednji put napisao pismo. Ja jedno u vojsci, prije 3 i po godine! Jedno jedino! Za 9 mjeseci vojnog roka! Prije toga, za vrijeme rata u Bosni! Jbg, nije bilo drugog načina da sa nekim odozdo imaš kontakt! I onda, natjeram sebe, pljunem u olovku i počnem... i porađam se, porađam, ali na kraju porodim jedno pismo. I tu dobro vagaš svaku rečenicu i gledaš da bude sve ok i lijepo. I nema šanse da te neko tamo ko ga čita shvati pogrešno. Sad ih putem tastature napišem „mali milion“... a procenat neshvaćenih je frapantan. Jebote, odoh da učim svahili, možda će me ljudi bolje razumjeti! Uma traghu ameja pap dgurkinea khalabte!!! Bolje? Osvanulo by shejtan u 24. april 2007 0:03:00 | 14 šejtančić(a) čet - 19.04.2007Narode, bjež’mo!!! Oko nas su vampiri... Ali ne oni koji ti sisaju krv (toga iako je deficitarna roba, ipak se može naći na tržištu, čak i u Zavodu u ulici Svetog Save), već oni što ti crpe životnu energiju. I što je najgore, ne bi mi bilo žao iste, dao bih je svakome kome treba, da je oni umiju iskoristiti na bilo koji način. Recimo, da im pomogne da počnu da se smiju, ili da postanu bolji, raspoloženiji, vedriji, optimističniji, ma samo manje depresivni i mračni, ništa više im ne tražim... Ali, NE!!! Jedina svrha toga je da izvuku od tebe ono malo što si je teškom mukom skupio, da bi se raspoloženjem spustio na njihov nivo... A kod mene brate, ne ide to tako lako, jednostavno mi nije prirodno stanje! Elem, da ne tupim mnogo, evo vam kratki prikaz mog radnog dana... Ali, BAŠ svakog u poslednjih 2-3 mjeseca. Budim se ujutru, obično posle 4-5 sati spavanja
(jeb’ga, mora neko i sabah dočekati), vedar, čio, raspoložen, obično neispavan,
ali.. naspavaću se i odmoriti kad se penzionišem ;) Bacim oko na net, mail,
provjerim da li je bilo nekih teških sranja preko noći (jbg, takav mi posao),
popijem pola šolje ’ladne kafe koju sam ostavio za ujutro (znam sve, ali me
tako mrzi ustati da kuvam novu, već onako krmeljiv stavljam cigaru u usta i
srčem prvi gutljaj prijekoneophodnenajboljeikadstvorenetečne supstance) i posle
2 cigarete već funkcionišem kao da je podne, onda ide jutarnja higijena i sl (ne
gimnastika, to sam samo u vojsci i na rekreativnoj nastavi radio) i paljba na
džobdžob! I tamo dolazim sa osmijehom od uha do uha, pjevajući ili zviždućući
pjesmu koju sam slušao na radiju u putu do posla ili koja mi je volšebno ostala
u uhu od sinoć. Onda ide galama, vika, otvaranje svih kancelarija i bučno
pozdravljanje sa svima, uz par rečenica, koje nisu samo kurtoazne, već iskrene
(pobogu, sa nekim ljudima sam tu skupa već godinama, za njih bi kurtoazija i
namješten osmijeh bili teška uvreda), vesele i, trudim se, drugačije od
prethodnih jutara. Onda sledi sjedanje na svoje mjesto, spuštanje prve šolje
kafe koje sam pokupio u kuhinji (dobra teta D. koja vodi računa o higijeni firme i kuva
nam kafe zna moju patološku opsesiju kafom i mene uvijek čeka puna šolja vruće)
koju ja zovem sok, jer je popijem bez cigarete dok se ulogujem gdje sve treba i
pročitam sve mailove i vidim da li negdje gori, pa tek onda izlazim na terasu da
drugu šolju izdivanim uz 1-2 cigarete, (’bem ti zabranu pušenja u radnim
prostorijama), po povratku odvrćem zvučnike (altec lansing trosistemci, od
kojih se sve trese kad mu dam po volumeNu, ali to samo kad diša nije tu pošto
mu je kancelarija tačno ispod moje) i moj radni dan može da počne. Pun želje za
novim radnim pobjedama, osvajanjem novih saznanja, uspjeha, pobjeda, priznanja,
rješenja, ma svega što postavim za cilj toga dana... Naravno, gomila novih ljudi pita me kako mogu da se dernjam svako jutro, da li sam lud, na čemu sam, i sl... Kako ja njima da objasnim da je meni sasvim dobro i ovako, odnosno da sam sasvim pristojno lud i bez psihoaktivnih supstanci i da bi svako konzumiranje istih izazvalo hvatanje mene po cijelom gradu od strane ljudi u plavom i bijelom, eventualno i crvenom... Pozovite sve dvocifrene službe koje počinju sa 9 odjednom! :) A onda polako kreće ludnica od telefona, mailova, mini i maksi sastanaka, smrknutih faca, sujeta, ego-a, alter ego-a i id-ova, mraka, panike, svega... ne možeš da’nut’ dušom, sve i da hoćeš. Doručkujem oko 1, već na ivici snage, to me malo povrati, drži me do 2, a onda, htio, ne htio, postanem vjerovatno isti takav. Jedva čekam 5, 6, 7, 8, kako kad, da se taj radni dan završi, prilikom vožnje kući psujem sve živo i neživo, pominjem svima sve redom, od mrtve, do nerođene familije i to skoro po pravilu u nekoj sexualnoj konotaciji, ako nije sexualna, mora biti nešto iz faune, kako domaće, tako i divlje. I kući mi treba sat vremena da se vratim u normalu (pod uslovom da me neka dobra duša ne iscima za neku kafu, pivo ili obično druženje u gradu). I sad vi meni recite jesam li ja lud ili svi ostali? Da li smo svi mi lijepo otišli u 3 lijepe PM, uključujući i mene, samo ja to ne vidim, pa se nešto batrgam ili... Ali ja sve njih vidim kao energetske vampire. I u takvoj konstelaciji događaja, svaki pozitivan pristup, svaki osmijeh i oreol pozitivne energije oko nekog (čega ima, naravno, samo jako rijetko) doživim sa čuđenjem, iznenađenjem, i jebote, shvatim da ne znam da se ponašam u takvoj situaciji, nisam navikao... užas! RA SMC lijepo reče na nekom od koncerata: „Bio sam maTLetiraaaaaaaaannn...“Osvanulo by shejtan u 19. april 2007 0:12:00 | 14 šejtančić(a) uto - 17.04.2007Eto, ne daju poštenom Šejtanu ni navići se na status blogera (i uživati u istom), a mučenik već mora raditi domaće zadatke! Šmrc! O tempora, o mores! :) Ali kao i svaki „jer ja sam dobar đaAaAaAaAk“, će ga odradimo! ;) Zadatak nimalo naivan: Šta bih ja uradio kad bi bio vlast? Hm... Iskreno, ne znam! Sada iz ove perspektive, moga da pričam o korupciji u zdravstvu, školstvu (i onom visokom i onom niskom, da ne kažem osnovnom), pravosuđu, novinarstvu, privredi, ili ako hoćete sa jednom, pardon, dvije riječi: u cijelom društvu. Mogao bih da vam pričam o potrebi ulaska u EU, STO, evropske i evroatlantske integracije, o saradnji sa međunarodnom zajednicom, čak i ako to podrazumijeva hapšenje i izručivanje ratnih i neratnih zločinaca (ako ne računam Kosovo 1999. mi zapravo nismo ni bili u ratu, zar ne? ;) Bar su nam tako govorili!!!! ), dotakao bih se i glomaznog državnog aparata koji jede pare naših poreskih obveznika, loših privatizacija, propalih pregovora, nepovoljnih kredita... Pričao bih o odgovornosti, svakog od nas ponaosob, počevši od običnog građanina ove zemlje i njegovoj DUŽNOSTI da izađe na svake jebene izbore i da svoj glas onome za koga smatra da ga zaslužuje, pa do predsednika ili premijera države, koji moraju da shvate da su tu, jer je to narod (ili dio naroda koji je glasao) želio i da osjeća potrebu da se ne ponaša u skladu sa devizom „posle mene i potop“, već da pokuša da dokaže da je vrijedan tih glasova i tolikog povjerenja. Onda bih pričao o potrebama naprednog i modernizovanog školstva, sa tendencijom da se ne uče stvari koje ti ama baš ni za šta ne mogu trebati, osim da pokušaš da odgovoriš na sva pitanja u „Milioneru“ i postaneš bogat preko noći, ali i sa tendencijom stvaranja generacija koje su usko specijalizovane za posao koji će raditi, a ipak dovoljno široko obrazovane da znaju naći Virdžiniju ili Sumatru na globusu (oni koji ovu poslednju još u nekoj asocijaciji povežu sa Crnjanskim, jipiiiiii, mojoj sreći nema kraja). Takođe, da se oni koji znaju engleski i elementarni rad na računaru ne smatraju genijalcima, već ako uz to ne znaju barem još jedan strani jezik i na istom tom računaru da naprave sami excel tabelu ili ppt prezentaciju da se smatraju nepismenim (dobro, dobro, de, polupismenim). O korišćenju Google-a neću ni da pričam! Pričao bih vam o potrebi medija i novinara da umjesto da nudi gomilu mokrih gaćica, golih sisa, celulitnih butina, pivskih stomaka, znojavih potpazušja (ups, zaboravio sam necenzurisani foto serijal Severininog pornića na duplerici, izvinjavam se) na naslovnim stranicama novina i udarnim večernjim terminima TV stanica, pišu o „privatizaciji za dinar“, objašnjenjima kamatnih stopa kod kredita banaka, prednostima e-bankinga, novim tehnološkim dostignućima, dobitnicima Nobelovih, Pulitzerovih i svih drugih nagrada za koje je potreban mozak, a ne novčanik (ako i nije tako, pustite me da vjerujem da jeste) i slično. Ma o svemu što čini da se ne osjećam jeftino!!! I čemu poželim da stremim! Ma... Pričao bih vam o gomili loših i neuređenih stvari u ovoj zemlji i ovom svijetu! I onda bih kao svaki intelektualac i kvazi-intelektualac dao neke svoje predloge i rješenja! Ali... Znate čega se bojim? Da kada bih došao na vlast, ne bih bio kao i oni koji su na njoj... i trenutno i oni koji su bili i oni koji će, na žalost, biti! Jer ne mogu da tvrdim da toliko poznajem sebe, zato što u takvoj situaciji nikad nisam bio! I onda me lijepo strah da ne pljunem u lice i sebi i svemu onome što sam sad!!!!! Osvanulo by shejtan u 17. april 2007 1:07:00 | 10 šejtančić(a) ned - 15.04.2007Dugo sam na stranicama ovog bloga. Mnogi prijatelji tu pišu o svemu i svačemu i ja to čitam, ponekad prokomentarišem... I onda slijedi ubjeđivanje, registruj se, otvori svoj blog, napiši nešto... I držala me misao da neću da otvaram ništa dok ne budem imao šta da kažem. Tačnije dok u svojoj glavi ne oblikujem nešto što bih želio da podijelim sa svima na web nebu.I još nisam oblikovao. :( A opet sam se registrovao. :) Toliko o mom karakteru, za koji nekad imam običaj da kažem da je k'o sutlijaš! Ipak, potrudiću se da sledeći bude bolji. Ovaj neka bude još jedan dodatak priči o prvim mačićima i vodi. Ali opet, neka stoji tu gdje je. Ko zna zašto je to dobro... Osvanulo by shejtan u 15. april 2007 12:59:00 | 25 šejtančić(a) |