Tagovala mene Bibili. K’o prava odgovorna prosvjetna radnica, dala uredno domaći zadatak, sa sve detaljima. Ona bila prva, posle sam se vidio i kod Lanči i BataRaleta. Čisto da potvrde i ovjere, zacementiraju. :))

Zadatak glasi ovako:
1.    Objavi ova pravila.
2.    Napiši 8 korisnih ili jednostavno zanimljivih činjenica o svom art worku  – o onome što objavljuješ na blogu - pisanju proze, poezije, slikanju, fotografiji, crtanju, vezenju, pletenju, kuhanju...
3.    Na kraju imenuj novih 8 žrtava.
4.    Otiđi na njihov blog i u komentaru im reci da su tagovani.

Prvi dio zadatka uspješno urađen, eno gore pravila. ;)) (hihihihihi...)

Drugi dio zadatka... Ufff...

Kao prvo, ja ovo moje piskaranje ne smatram ni art-om, da ne kažem umjetnošću, a ni nekim work-om, da ne kažem poslom. Ovo je meni jedan dobar izduvni ventil i prilično dobro zezanje.

A za moje prisustvo ovdje, kriva ja Dži. „Hej, otvorila sam blog.“ „Super, što?“ „Ma bilo mi zanimljivo, da znaš da je dobro.“ I onda mi je dala link, pa sam čitao šta to ona piše, ponekad komentarisao. Ponekad je pisala i o meni, meni bilo simpatično. Sjećam se da sam tad i iznervirao Mrmija jednim svojim komentarom, sada razumijem i zašto. Em sam bio neregistrovan, em komentar baš i nije bio po PS-u nekom sa strane, što se tiče Dži, em je znala da sam ja, em je znala šta sam htio reći. Posle, kad sam sa nekim i razmjenio par mišljenja u komentarima, dobio sam rečenicu: „Alo, bre, otvaraj svoj blog, nemoj da se prepucavaš na mom!“ :))) „Hoću, samo kad budem imao o čemu da pišem.“ Reći ću vam da ni sada nemam o čemu da pišem, a već dosta vremena sam tu.

Kad smo kod otvaranja bloga, prvi komentar mi je ostavila Morgana, koja je ubrzo napustila blog. Ne znam šta je sa njom sad, a svidjelo mi kako je pisala. Tad nisam imao pojma zašto to ljudi rade, zašto odlaze, meni je bilo zanimljivo, nepoznato, jednom rječju sve mi je bilo super. I strava. Bez užasa, naravno. A za drugi post sam odmah dobio domaći!!! /&/#(&&%&($%/()=(/&%$#/& A kol'ko njih volim, nemate pojma. Ili imate..

K'o što rekoh, ni danas nemam šta da pišem. Zato pišem o svemu. O trenutnim razmišljanjima, ako uspijem da ih uobličim u konkretne i smislene rečenice. O aktuelnim impresijama, ako su baš upečatljive. Izbacim ponekad nešto dobro i smiješno, što dobijem na mail u toku dana ili nabasam na netu.

Potom, dosta pišem o muzici. I mnogo postova mi je potkrijepljeno muzikom. Da pojačam utisak, da opišem sebe. U mnogim situacijama u prošlosti sam koristio muziku da se opišem. Nekad samo stihove, nekad samo muziku, nekad oboje, zavisno od situacije. I same stvari. I to je nekako normalno, pošto je mnogo volim, mnogo slušam, sastavni je dio mog života, pa zašto ne bi bila i sastavni dio bloga.

Ponekad sam postavljao i neke sličice, ali i to je bila samo refleksija aktuelnih događaja ili razmišljanja, čisto kao alatka da bolje opišem. Suštinski, ovo moje parče weba je baš neka vrsta ličnog dnevnika, samo ne hronološki poredanog. Više misaono.

Zato i mislim da tu nema neke umjetnosti. Pošto sam se uvijek trudio da budem realan, u cijelom ovom mom blogovanju ima par dobrih tekstova, koji nešto vrijede. Ostalo je čista zajebancija i sredstvo opuštanja.

Od bloga sam dobio više nego što sam očekivao. Osim relaksacije, ubijanja vremena i gomile jako dobrih redova za čitanje, upoznao sam dosta blogera i blogerki. Uvijek je to bilo dobro i pozitivno iskustvo. Za neke mogu da tvrdim da su mi tokom vremena i druženja i mimo ovih stranica, postali jako bliski, neke bih se usudio nazvati i prijateljima. I to je glavni dobitak bloga. Neću ih imenovati, oni će se sami prepoznati. A ja ću i dalje nastaviti da se družim, i virtuelno i realno. ;))

Što se tiče trećeg dijela zadatka, moram da kažem sledeće. Ja stvarno ne volim ove domaće. Iz jednog jednostavnog razloga, koji je gore objašnjen. Pišem ovdje kad mi se piše i šta mi se piše. Domaći je samim tim nešto što izlazi iz neke moje koncepcije mog bloga. S druge strane, do sada su me uvijek prozivali dragi ljudi, pa mi je bilo žao i glupo da ih ne „ispoštujem“. Nije to uvijek bio slučaj. Mislim da sam do sada ostao dužan Anagram na jednoj prozivci, MwKfitZi 2 puta, čini mi se. Možda još nekome, ne sjećam se, a mrzi me da ronjam po blogu sad. Neću da kažem da više neću odgovarati, ali ubuduće ću i na njih odgovarati samo ako mi se svidi tema, odnosno ako se poklopi sa nekim mojim razmišljanjima i željama. A samim tim, mislim da bi bilo krajnje licemjerno sa moje strane da ja nekog prozivam. Tako da, ako neko želi da nastavi (ako ih u ovom trenutku uopšte ima :))), neka se osjeti tagovanim, ako ne želi, onda neka se ne osjeti tagovanim. Krajnje jednostavno, zar ne? :)

U skladu sa trećim rješenjem zadatog „problema“, i četvrto se nekako nameće samo od sebe. A da sada krenem po svim blogovima da komentarišem, postoji velika šansa da me proglase za najvećeg spamera MB sistema, što mi se baš ne uklapa u profil ličnosti. :))

I na kraju, ja se nadam da je „ispitna komisija“ zadovoljna. A ovo mi je ličilo na neki post, koji bih možda napisao za brojku 100, koja će uskoro. Eto sad problema, ko zna šta će mi pasti na pamet za taj jubilej. Možda baš ništa svečano. Ali, k'o da je bitno. :))

Osvanulo by shejtan u 30. januar 2008 22:15:54 | 26 šejtančić(a)

sre - 23.01.2008