|
::Dok čitaš u sabah sa šejtanom:: Name::shejtan From::Iza vrata
::O meni:: View my complete profile
::Prethodni unosi:: Pa gdje ste, ljudi? ... Zar opet? Očekivanja 2 Očekivanja
::Arhiva:: januar 2009 novembar 2008 oktobar 2008 septembar 2008 avgust 2008 jul 2008 jun 2008 maj 2008 april 2008 mart 2008 februar 2008 januar 2008 decembar 2007 novembar 2007 oktobar 2007 septembar 2007 avgust 2007 jul 2007 jun 2007 maj 2007 april 2007
::Ne pročitati ih, znači biti na gubitku!::
::Rječnik manje poznatih termiTa:: sabah - zora šejtan - đavo sutlijaš - slatko jelo od riže i mlijeka handriti - grubo i neadekvatno postupati (vidjeti pod trkeljisati, maltretirati) rahmetli - pokojni sevdah - stanje kad "letiš" hava - vazduh džehenem - pakao
::Krivci za dizajn:: Template By Caz Imageshack Graphic Used A kod malo čačk'o i ja ;)
::Šejtanova sportska strana::
::Extra:: Citati Domaći Domaći Emocija Impresije Kukumavčenje Kukumavčenje MojBlog Muzika Palamuđenje Palamuđenje Svaštara Svaštara Vrisak
| Dok čitaš u sabah sa šejtanom | ||
ned - 24.06.2007Navalio Zeka na mene: „Hej, Šejti, što me nerviraš, reci, tj. napiši šta te bre nervira?“ I još ponovio nekoliko puta, veselo vragolanski mašući „ušesima“! :))) I hajde, da je više ne nerviram... Nervira me zadiranje u moju privatnost, čak i kada jasno povučem crtu da dalje nema prolaska. Kad neko i preko toga pređe, zapjenim o’ma’! Nervira me kada istim ljudima pričam iste stvari više od 2 puta (i dva puta je mnogo, ali hajde, mogu da oprostim, razumijem). Ako treći put moram da ponovim, nisam nimalo ni fin ni prijatan. Nervira me neodgovornost. Nervira me ljudski bezobrazluk. Nervira me deviza „cilj opravdava sredstva“. Nervira me kašnjenje. Nervira me nepoštovanje dogovora i nepoštovanje sopstvene riječi. Nerviraju me zakulisne radnje. Nerviraju me background igrice. Nervira me fašizam, nacizam, nacionalizam, šovinizam. Nerviraju me svi političari kod nas, bez izuzetka. Nervira me jebena uprava Partizana koja vodi klub u provaliju. Kad smo kod toga nerviraju me svi kojima je jedini i isključivi cilj trpanje para u sopstvene džepove, bez obzira na bilo šta i bez osjećaja za bilo kog drugog. Nervira me laž. Nervira me prepotencija i nadobudnost. Nervira me Pink (TV, ne taksi). Mada me u poslednje vrijeme nervira i B92. RTS me odavno nervira. Nervira me Yugo što se gasi kad mu se ovlaže kablovi i što brunda ko Ferguson kada idem preko 100 km/h. Nervira me Windows i Microsoft. Kad smo kod toga, nerviraju me monopolisti u bilo čemu. Nervira me i gužva na putevima u špicu. Nerviraju me vozači, posebno taksija i GSP-a. Nervira me „boli me q“ stav u bilo čemu. Ma... mnogo toga mene nervira, ali pokušavam da se kontrolišem. Ali, jako me nervira kada u petak popodne, zaginem na poslu, jureći da sve završim i odjedrim u vikend. Završavam i gledam na sat, 17:38, nije strašno, mogu da krenem, gotovo je. Skoro svi su već otišli, tu je samo popodnevna smjena. I poslednja provjera svega, silazim do sobice sa serverima u prizemlje. Digresija, soba je veličine 1,8x1x2,2 metara i u njoj se nalaze 7 jakih serverskih mašina, 2 manja servera, 1 komp koji glumi mrežno skladište podataka i jedan UPS (uninterruptible power supply). I dok otključavam vrata, čujem jako brundanje iznutra, kako sam otvorio vrata, umalo nisam pao od toplotnog šoka. Jbt, unutra je bilo 50 stepeni, riknula klima, koja ne samo da ne hladi, već unutra upumpava vreo vazduh. Jadni kuleri se vrte ko nenormalni i pri tome ispuštaju zvuk oveće kosačice. Epilog: zovi majstora za klimu, on kaže doći će za sat, dođe za 2, naravno, majstori. Hvala mu što je svakako došao, ipak je petak veče. Dok smo utvrdili kvar, najbolja akcija je bila skinuti spoljnu jedinicu sa klime u drugoj kancelariji (jebaće mi sve po spisku u ponedeljak), i montirati je tu. To sve traje više od 2 sata, već je prošlo 10. Ode majstor, ja uključio klimu, čekam da se rashladi prostorija, pa da vidim da li je i šta uništeno, mail server već pokazuje znakove neposlušnosti i nerada. Dok sam sve isprovjeravao i sredio, već je pola 12. Gladan, umoran, nervozan, sjedam u gore pomenutog Yuga da krenem kući, tu skontam da sam negdje izgubio upaljač i bijesno bacam cigaretu iz usta. Izlazim na autoput i od Autokomande do Mostarske petlje putujem 45 minuta!!!!! Ko poznaje BGD, to je put koji pređeš za nepuna 2 minuta, ako sporije voziš. I tu se isključim i preko željezničke i starog mosta dokopam se mog NBG-a i uđem u kuću oko pola 1 noćas. Divan dan, zar ne? Za što prije zaboraviti! Uopšte se nisam iznervirao! Grrrrrr..... Osvanulo by shejtan u 24. jun 2007 0:50:00 | 29 šejtančić(a) pet - 01.06.2007Imao sam 14 godina, ona godinu dana starija. Slavena se zvala. Znali smo se nešto više od godinu dana, nešto kao družili, preko ljeta se kupali zajedno. Posebno tog , poslednjeg ljeta. Ali u većem društvu uvijek... Novembra te godine, izašao sam sa društvom u grad (ako se to tada moglo tako nazvati), u jednom bilijar-kafeu bila je ona sa drugaricom. Ja „mangup“ u jeku puberteta i tripova, sav u crnom, crna kožna jakna zvana rokerica, rukavice bez prstiju, crne, ma džiber najveći. Ah, ta mlados’... Bila je tu sa drugaricom, posle nekog vremena sam im se pridružio, pričao ipak sa njom. I pričao sve više, i duže... Počeo čudno da se osjećam. Da li zbog 2 piva ili... I posle par sati, ali za mene odjednom: „Moram kući“, reče. „Već? :( OK, otpratiću te.“ Šetali smo polako, nastavili priču, nekako nam se ruke pronađoše, prsti isprepletoše. Dođosmo do velike raskrsnice, kao po komandi stadosmo oboje, pogledi se ukrstiše... Svuda mrak, lijevo most, pravo stanica, pilana i njena kuća i komšiluk, desno magistrala. I veliko ulično svjetlo na jednom uglu. Tišina, nema prometa, čuju se zrikavci i hučanje Lima. I poljubih je... Čudan osjećaj... Ama, zar je TO ovako? U tijelu vulkan, u leđima Sibir, u ustima Nijagara, u rukama svemir. Odvojila se od mene, pogledala me i rekla: „Eh, kako si se ti meni sviđao ljetos! Samo da ti je znati... Ali, sad... Sad ne mogu, imam dečka. Od prije 2 mjeseca. Ćao.“ Ja se zablenuo, ona se okrenu i pođe u mrak. „Hej, čekaj, pa ima još do tvoje kuće...“ Odvalih prvo što mi pade na pamet. „Nemoj dalje, molim te. Zbog mojih...“ Reče blago, okrenu si i ode u noć. Ja ostadoh na sred raskrsnice dok mi se njena prilika nije izgubila u mraku. Gdje sam to pogriješio, koji signal nisam vidio? Kako to? Gdje? Kad? Šta se to sve izdogađalo ljetos? Jbt... Konju jedan glupi!!! Posle toga sam je vidio još samo jednom u životu. Razmijenili smo par rečenica... Zašto sve ovo pričam? Pa to mi je prvi poljubac u životu. Kao da je juče bilo... P.S. ZeRtCHe, stvarno ne mogu da ispunim prozivku i odgovaram na 100 pitanja, ali mislim da ni ovo nije loše, jer je inspirisano jednim od pitanja. Zadovoljna? :) Trep, trep... Osvanulo by shejtan u 1. jun 2007 16:00:00 | 19 šejtančić(a) sre - 16.05.2007Prozva me Lepensky, ni krivog ni dužnog, a sve je to „zamutila“ Sanj@ novom igricom, vjerovatno inspirisana serijom „Mesto zločina“. :)) No, nema veze, na ekranu mi je još otvoren njegov blog (i to prije dopune inkrimisanim slikama :)), da se vidi da sam „dobaaaaaaaar đaaaaaaaaaak..“! Inače, mrzilo me bilo šta da raspremam, tako da je to onako kako i uvijek izgleda, sa obavezno prepunom pikslom i nekako uvijek praznom šoljom kafe, šmrc :(! I da, da ne zaboravim, bilo bi mi drago da vidim kako izgleda kad pršti od pisanja kod Beatrice, Gustava, Autora, Albe i dok se pjeva Rekvijem za snove! Osvanulo by shejtan u 16. maj 2007 1:39:00 | 31 šejtančić(a) ned - 29.04.2007Ufff, domaće nisam volio ni u osnovnoj, a sad ih tek „obožavam“, mrmlj, gunđ, pfaf, šmrhlj.. Kad ono, međutim, žuta Džidža zaključi svoju retrospektivu jednom bezazlenom prozivkom, tjerajući me da počnem da kopam po nekim uspomenama i to onim najžućim (ne znam da li to ima veze sa bojom njenog bloga, mnjah)...Pa hajde da počnem da se sjećam (Dži, ne ljuti se ako ovo nije ono što si očekivala): - Lim – Jednom u trenutku dokolice sam pokušao da izračunam koliko sam vremena proveo u njemu i zaključio da sam u njemu za cijeli svoj život proveo oko godinu dana. Dobro je da mi nisu izrasle kožice između prstiju. A pored njega uz vatricu, krompire, pečene kukuruze (kradene iz komšijskih bašti, naravno) da i ne govorim. Sad mi mnogo nedostaje, u toku godine ja moram naći uvijek malo vremena od obaveza, da se bar jednom okupam u njemu. Nije bilo topole, vrbe, hrasta, mosta, kamena sa koga nisam skakao, jednom sam uspio i da ga preronim (eh, moje sreće i ponosa tad, srce je htjelo da mi iskoči iz grudi), spuštanja čamcima, dušecima, gumama, improvizovanim splavovima. Jednom sam se spuštao oko 10km na šlaufu (guma od traktora ili kamiona), otprilike oko 2 sata sam bio neprestano u vodi, posle toga nisam mogao da stojim na nogama, dobrih pola sata sam se tresao od zime, a napolju je bilo 35 stepeni!!! Što je najgore, da su mi tog trenutka predložili da idem opet, skočio bih i krenuo u roku odma’! :) Jedan od nick-ova koje ponekad koristim na forumima ili mesendžerima je i Limski konj! - Moj deda rahmetli - Divno biće iz tih dana: sjećam se njegovih priča, koje je samo meni uveče pričao (kasnije sam skontao da su mnoge izmišljene, iako ih je pričao u prvom licu jednine, ali zar je bitno), vodio me gdje god bi išao, zvao me da mu kao pomažem nešto (suštinski sam mu samo smetao i vrzmao se oko nogu), nikad nije povisio glas na mene, tepao mi samo sebi svojstvenim imenima. Kasnije kad sam porastao i počeo da pušim, nikako nisam imao srca ga odbijem kad me ponudi cigarom (a pušio je duvan i to onaj najgori od koga u plućima osjećaš tonu katrana, a posle jedne cigare smrdiš na dim i pušnicu i posle 3 kupanja). Zadnji put sam pustio suzu kad je on umro... - Danijela – Imao sam 5, 6 godina, ona isto toliko. Prelijepa duga ravna smeđa kosa, oči krupne kao bademi, mnoogooooo mi se sviđala! Dugo sam je posmatrao i razmišljao o njoj i jednom sam joj prišao i jednostavno je pitao: „Hoćeš li ti da budeš moja cura?“ „Neću!“ „Dobro, ali, svejedno, ja te moram poljubiti!“ I ukrao sam joj taj jedan poljubac sa obraza, bila je iznenađena i pobjegla je. Ja sam se okrenuo i nastavio dalje. Posle sam je nekoliko puta sretao u prolazu, držala je mamu za ruku i bacala neke zagonetne poglede na mene. Ja sam bio zbunjen, razmišljajući što me sad tako gledaš, lijepo si rekla da nećeš. Posle dugo godina sam naučio da žene ne kažu uvijek ono što misle ili žele... - Moj prvi rođendan - Ovoga se ne sjećam, ali mi pričaju, a postoje i slike kao dokaz. Na mom prvom rođendanu je bilo 19 osoba ženskog pola, različite dobi, svojstva i razloga što su tu došle! Jebote, pravi harem! Hehe, kad se sjetim sad ovoga, nešto kontam, pa to bi valjalo ponoviti i uvesti kao praksu za svaki naredni! :))))) - Brat – Klinci se igraju na selu, ja imam 5 godina, jurimo se, ubijamo vrijeme. Naravno, fiziološke potrebe i dalje postoje, u livadi nema WC-a, već je kompletno to prostranstvo dušu dalo za to. Pošto je muška ekipa svuda okolo, ja sam na nekom brežuljku, idealno mjesto za pražnjenje bešike. I u toku procesa, ostali klinci su nastavili sa jurnjavom, kad do tada nepoznati crni dječak, moje dobi, prođe pored mene, ne vidi on mene, ne vidim ja njega, ja na brijegu, on ispod i neminovno je uletio u djelić žutog mlaza. Nastala je tad mala frka, guranje, ružnije riječi, prevazišlo se to nekako. Počeli smo posle da se družimo, sve češće i češće, i više i više, rasli smo zajedno. U jednom trenutku, neke stvari smo jako jednostavno riješili: „Slušaj ti mene, ja sam jedinac, ti si jedinac, od danas si ti moj brat!“ I tako ja dobih brata, koga sam uvijek želio. I tada, a i sada, kad hoću nešto da kažem i uzmem vazduh, čujem njega kako upravo to govori ili taman počnem nešto da pričam, kad dobijem šljagu po glavi i čujem: „Magarac jedan, ne uzimaj mi riječi iz usta!“ Kod nekih curica smo prolazili i kao blizanci (ličili smo prilično), tad nam je to bila do jaja fora. 5 godina rata u Bosni i apsolutnog neviđanja nisu uzeli ništa od našeg odnosa i osjećaja jedan za drugog, samo smo nastavili tamo gdje smo prekinuti. Sada je oženjen, ima preslatkog sinčića i vazda se ljuti na mene što i on nema bratića, „da djeca istovremeno rastu“! I onda ja dolazim do sledećeg zaključka: Na početku, prvo se popišaš po nekome i ako to prevaziđete, dobio si prijatelja za cijeli život! :))) - Tetke – Moja mama je najstarija i mene je rodila prilično mlada. Imala je 4 mlađe sestre, od kojih su najmlađe bile još u osnovnoj. I ja sam rastao uz njih. Učile me da gledam na sat, da čitam, pišem, brojim, vodile me u školu sa sobom, prisustvao sam mnogim časovima sa 3-4 godine, bio atrakcija tamo. Okružen tolikom ljubavi nikad ih nisam gledao kao tetke, pa ni danas. To su moje starije sestre, koje su mi pričale svoje tajne, probleme sa momcima, ja sam se njima povjeravao, njima prvo priznavao šejtanluke, za njih krao cigarete od majke, one posle mene krile od svih kad sam ja propušio...Iako danas imaju svoje porodice, i dalje su mi sigurna i stabilna podrška u životu, ako ničim drugim, onda razumnim, iskusnim savjetom. - Prva veća tuča – Sredina maja, Titova štafeta dolazi u rodni grad (sjećate se toga? :)) ), sve je praznično i euforično, na stadionu već pola grada. Ja imam 8 godina, vuku se neka neprijateljstva mog i susjednog odjeljenja, sve je dogovoreno, tuča pored Lima, kad dođe štafeta i svi budu zauzeti proslavom. Od gomile napaljenih dječačića i sa jedne i sa druge strane, mnogo djevojčica koje „navijaju“, izdvajamo se ja i On, dva najratobornija prcopijevca. On važi za „facu“, jakog i zajebanog momka, ja ništa posebno. Sam ishod borbe mogu da okarakterišem kao neriješen, ja dobio dva, tri udarca (jedan u nos), On jedan, dva i ubacivanje u Lim, dok nas nisu razdvojili. Pogledi drugara i djevojčica su me ispunili ponosom, nisam se obrukao i ispao papak. Naravno, majka je saznala za sve posle 3 ipo milisekunde, kad sam došao kući imao sam predavanje kako to nije lijepo („Pobogu, moj sin jedinac se tuče!“), posle njeni odlasci u školu, istraživanje kod učiteljica, direktora, kukumavčenje. Pogledi svih su se promjenili, sad su bili tipa „idi sakrij se pod maminu suknju!“ To je bio horor period, sve dok se nije požalila stricu, koji joj je samo rekao „Šta je tebi, da li si normalna? Pa i otac mu se tukao, nek ne da na sebe, muško je!“ Kako sam mu bio zahvalan, posle toga nije više prebrzo zaključivala i za sve bitnije stvari koje su mi se dešavale, uključujući i pubertet, se savjetovala sa njim. - Putujući vrtić „Poletarac“ – Dok nisam pošao u školu, živjeli smo na selu. Vrtić iz grada je imao jedan prelijepi šareni autobus sa vaspitačicom Mirom i kompletnom opremom jedne sobice u normalnom vrtiću, nazvan putujući vrtić „Poletarac“, koji je obilazio okolna sela nekoliko puta sedmično. Kod nas je dolazio utorkom i četvrtkom od 11 do 1 popodne. Nisam mogao iščekati kada će doći. Utorkom kada ode, nekako sam i mogao da se smirim, za 2 dana je opet tu, ali četvrtkom posle 1h, ja sam bio neutješan! Tek je za 5 dana tu!!! :(( I danas kad sretnem Miru u gradu, uvijek se raznježim i slatko ispričam sa njom. Izgleda i ona, valjda sam bio dobro dijete... - Bijelo dugme – Ni ovoga se ne sjećam, pričali su mi. Nisam se nikako mogao uspavati bez velike dreke i plača. Pjevali su mi, pričali, ostavljali me samog, ljuljali, ništa. Kažu da sam urlao k’o lud, tresao nogicama i razvaljivao pelene (tad nije bilo Pampers-a). Neko je jednom slučajno pustio tada aktuelnu prvu ploču „Bijelog dugmeta“ i onda se desila nevjerovatna promjena (Erik je postao Bananamen! :))) ), jer sam se utišao iz momenta, pogledom tražio odakle dolazi zvuk i posle nekog vremena zaspao. Kako tad, tako i svaki naredni put. Dobitna kombinacija! Kasnije sam ih mnogo volio, sakupio sve njihove ploče (što nije bilo lako), dok nisam čuo i mnoge druge stvari i shvatio da je Brega samo jedan plagijator. Kraj te epohe je bio na Hipodromu prije 2 godine, kad sam izašao prilično zgrožen sa koncerta. Ali Brega je bar u tom periodu uradio mnogo za mene (ili moju okolinu, kako god). Ufff... ne mogu više, mislim da je ovo dovoljno „trauma“ iz djetinjstva za jedan post. I da shvatite da nisam bio „sistematski uništavan od strane idiota“, već da sam imao srećno i lijepo djetinjstvo. Uništavanje je došlo kasnije, ali tada sam već umio sam da se branim... Osvanulo by shejtan u 29. april 2007 18:06:00 | 11 šejtančić(a) uto - 17.04.2007Eto, ne daju poštenom Šejtanu ni navići se na status blogera (i uživati u istom), a mučenik već mora raditi domaće zadatke! Šmrc! O tempora, o mores! :) Ali kao i svaki „jer ja sam dobar đaAaAaAaAk“, će ga odradimo! ;) Zadatak nimalo naivan: Šta bih ja uradio kad bi bio vlast? Hm... Iskreno, ne znam! Sada iz ove perspektive, moga da pričam o korupciji u zdravstvu, školstvu (i onom visokom i onom niskom, da ne kažem osnovnom), pravosuđu, novinarstvu, privredi, ili ako hoćete sa jednom, pardon, dvije riječi: u cijelom društvu. Mogao bih da vam pričam o potrebi ulaska u EU, STO, evropske i evroatlantske integracije, o saradnji sa međunarodnom zajednicom, čak i ako to podrazumijeva hapšenje i izručivanje ratnih i neratnih zločinaca (ako ne računam Kosovo 1999. mi zapravo nismo ni bili u ratu, zar ne? ;) Bar su nam tako govorili!!!! ), dotakao bih se i glomaznog državnog aparata koji jede pare naših poreskih obveznika, loših privatizacija, propalih pregovora, nepovoljnih kredita... Pričao bih o odgovornosti, svakog od nas ponaosob, počevši od običnog građanina ove zemlje i njegovoj DUŽNOSTI da izađe na svake jebene izbore i da svoj glas onome za koga smatra da ga zaslužuje, pa do predsednika ili premijera države, koji moraju da shvate da su tu, jer je to narod (ili dio naroda koji je glasao) želio i da osjeća potrebu da se ne ponaša u skladu sa devizom „posle mene i potop“, već da pokuša da dokaže da je vrijedan tih glasova i tolikog povjerenja. Onda bih pričao o potrebama naprednog i modernizovanog školstva, sa tendencijom da se ne uče stvari koje ti ama baš ni za šta ne mogu trebati, osim da pokušaš da odgovoriš na sva pitanja u „Milioneru“ i postaneš bogat preko noći, ali i sa tendencijom stvaranja generacija koje su usko specijalizovane za posao koji će raditi, a ipak dovoljno široko obrazovane da znaju naći Virdžiniju ili Sumatru na globusu (oni koji ovu poslednju još u nekoj asocijaciji povežu sa Crnjanskim, jipiiiiii, mojoj sreći nema kraja). Takođe, da se oni koji znaju engleski i elementarni rad na računaru ne smatraju genijalcima, već ako uz to ne znaju barem još jedan strani jezik i na istom tom računaru da naprave sami excel tabelu ili ppt prezentaciju da se smatraju nepismenim (dobro, dobro, de, polupismenim). O korišćenju Google-a neću ni da pričam! Pričao bih vam o potrebi medija i novinara da umjesto da nudi gomilu mokrih gaćica, golih sisa, celulitnih butina, pivskih stomaka, znojavih potpazušja (ups, zaboravio sam necenzurisani foto serijal Severininog pornića na duplerici, izvinjavam se) na naslovnim stranicama novina i udarnim večernjim terminima TV stanica, pišu o „privatizaciji za dinar“, objašnjenjima kamatnih stopa kod kredita banaka, prednostima e-bankinga, novim tehnološkim dostignućima, dobitnicima Nobelovih, Pulitzerovih i svih drugih nagrada za koje je potreban mozak, a ne novčanik (ako i nije tako, pustite me da vjerujem da jeste) i slično. Ma o svemu što čini da se ne osjećam jeftino!!! I čemu poželim da stremim! Ma... Pričao bih vam o gomili loših i neuređenih stvari u ovoj zemlji i ovom svijetu! I onda bih kao svaki intelektualac i kvazi-intelektualac dao neke svoje predloge i rješenja! Ali... Znate čega se bojim? Da kada bih došao na vlast, ne bih bio kao i oni koji su na njoj... i trenutno i oni koji su bili i oni koji će, na žalost, biti! Jer ne mogu da tvrdim da toliko poznajem sebe, zato što u takvoj situaciji nikad nisam bio! I onda me lijepo strah da ne pljunem u lice i sebi i svemu onome što sam sad!!!!! Osvanulo by shejtan u 17. april 2007 1:07:00 | 10 šejtančić(a) |